Legendarni glumac Dragan Nikolić, pre tačno 10 godina je dao veoma intimnu ispovest u kojima je otkrio do tada nepoznate stvari iz svog detinjstva, prvim ljubavima i patnjama, glumačkim počecima, kao i braku s koleginicom Milenom Dravić, ženom njegovog života…
– Čega se najradije sećate iz detinjstva?
“Svako detinjstvo je lepo, ima svoje bajke, priče, romane, tako da na to gledam u globalu. Detinjstvo moje generacije bilo je srećnije jer u to vreme nisu postojali kompjuteri, pa smo razigravali maštu, za razliku od današnjih klinaca koji se više druže s mašinama nego sa svojim vršnjacima… To je neka nova vrsta drugarstva u kojoj nema klinačke etike. U moje vreme ulica, park, pa i poljanče mogli su nečemu da nas nauče. Drugovi su, naravno, bili nešto što je najvažnije u detinjstvu svakog živog bića.”
– Kad ste se prvi put zaljubili?
“Mi kao deca nismo imali igračke i druge propratne rekvizite, kao što su lopta i trotinet, ostalo nam je da raspirujemo maštu i da se od malih nogu zaljubljujemo u školske drugarice…
Svako od nas bio je vitez koji se borio za nečiju maramicu. Ne znam tačno kad, ali sećam se da sam kao klinac vrlo rano počeo da se zaljubljujem, s pravim patnjama. Bio sam ostavljan više nego što sam bio voljen, ali to sve spada u istoriju ljubavi.
– Da li ste vi Krstaš ili Čuburac?
“Tu postoje razne verzije. Od 1970. živim na Čuburi, ali u stvari sam Krstaš. Krst, ne samo onaj Crveni, već i onaj stari, Vozarev krst, na samoj je granici. Asocijacija koja mi prva pada na pamet jeste klub Radnički koji je bio žila kucavica Krsta. Kuća u kojoj sam živeo bila je na pedesetak metara vazdušnom linijom odatle… Tako da ja jesam Krstaš, ali ima, naravno, i skeptika koji tvrde da se kitim tuđim perjem, mada se osećam kao Krstaš. U tom kraju su i dalje moji prijatelji iz detinjstva, oni nemaju veze s poslom kojim se bavim i kad hoću da se opustim, ja tražim njihovo društvo.”
– Fudbal vas nikada nije preterano zanimao, za razliku od većine muškaraca. Vi ste imali interesovanje prema boksu, otkud ljubav prema tom sportu?
“Najbliže sportsko društvo je bio jRadnički, a tu su se trenirali boks, košarka i neke borilačke veštine. Najbliži fudbalski teren bio je Obilić, a to je za nas klince bilo daleko… Boks je tada bio u ekspanziji, imao je ogromnu publiku, a mi deca svoje idole boksere i često smo išli na mečeve. Ko god je rođen tu u blizini, sigurno je malo okusio i ring i rukavice.”
– Šta vas je navelo da se bavite glumom?
“Sve je počelo još u osnovnoj školi kad su me, da tako sada kažem, otkrili kao glumca. Još tad sam učestvovao u raznim priredbama. Dobro sam čitao, mnogo sam voleo srpski jezik, a kasnije i književnost, tako da su mi nudili recitacije, skečeve… Posle sam bio i član kulturno-umetničkog društva, i tako je nekako sve počelo… Bez završene srednje škole, s nepunih 17 godina, polagao sam prijemni na Akademiji i primili su me, na veliko čuđenje mojih roditelja… Tako da sam uštedeo dve godine školovanja, za koje ne smatram da bi mi bile nepotrebne, ali pošto sam posle fakulteta brzo počeo da radim, nisam osetio neki nedostatak što sam propustio veliku maturu.”
– Sećate li se neke anegdote ili zanimljivosti s Akademije?
“Akademija je sama po sebi zanimljiva jer na njoj ne važe sva pravila kao na ostalim fakultetima, tako da je celo školovanje za mene bilo jedna velika anegdota… Uvek ću se sećati fakultetskih dana, svi smo se dobro osećali i lepo družili, a gluma, između ostalog, i jeste druženje.”
– Kako ste se Milena i vi upoznali?
“Na snimanju filma “Horoskop”. Ona je tad već bila popularna, a meni je to bio, čini mi se, treći ili četvrti film… Tad sam prvi put vidio Milenu Dravić uživo. Bilo nas je petorica momaka koji su igrali velike uloge, a ona je igrala jedinu žensku ulogu u filmu. Na snimanju smo se sprijateljili… Bilo je to jedno veliko druženje, a kasnije se rodila ljubav.”
Da li joj je bilo teško prići i osvojiti je, s obzirom na to da je već bila afirmisana kao glumica?
“Kad sam joj prišao, imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam vidio ili neka devojka iz kraja koju poznajem ceo život… Upravo u tome je njena prava veličina. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću, uprkos velikoj popularnosti koju je već tad uživala. Mogla je da se ponaša kako hoće i niko joj ne bi zamerio, jer je već tada bila jedna od naših najvećih zvezda. To je nešto čime ona pleni i osvaja.”
– Na koji način ste je zaprosili?
“Više se ni ne sećam… Verovatno je to bilo nešto u dve-tri reči, pošto ne volim mnogo da pričam.”
– Po čemu pamtite vaše venčanje?
“Venčanje je bilo simbolično. Venčali smo se 1971. godine, na snimanju novogodišnjeg TV filma “Kako su se volele dve budale”, po tekstu Duška Radovića, u režiji pokojnog Ace Đorđevića… U pauzi između snimanja, tražili smo dodatnih sat vremena, otišli u Opštinu Vračar i sklopili brak.”
– Kako biste opisali vašu zajednicu?
“Teško je to opisati, ali mislim da je sve u granicama normale… Kao i u svakom braku, bilo je trzavica i svađa, kao i lepih trenutaka. Ne znam da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se oboje bavimo ovim poslom, pa smo često bili razdvojeni… Ona bi snimala na jednom, a ja na drugom mestu tako da smo imali prilike da se uželimo jedno drugog. To što se bavimo istim poslom ponekad može da bude i minus, ali mi smo uspevali sve to da prebrodimo.”
– Pošto ste oboje toliko uspešni u poslu kojim se bavite, da li između vas postoji poslovna ljubomora?
“Ne, kad smo nas dvoje u pitanju, ne postoji. Bez obzira na to što je Milena, kad smo se upoznali, radila mnogo više nego ja i bila popularnija, nikakva ljubomora kod nas ne postoji, jer smo oboje radili dovoljno… Imali smo paralelne i podjednako uspešne karijere, nikad nije bilo poslovne zavisti.”
– Da li se uzajamno pomažete i savetujete?
“Naravno. Moram priznati da Milena više traži savete, ali ne zato što ja mislim da meni nisu potrebni, već zato što u kući ne volim da pričam mnogo o poslu… Milena je mnogo ažurnija, veći je štreber od mene i često traži moje mišljenje o nekom scenariju. Ja to ne praktikujem, već samo izjavim da počinjem da snimam. To, naravno, ne znači da u nekim ključnim momentima ne tražim savet od nje i to ne samo u vezi s poslom, već i u nekim drugim životnim stvarima.”
– Kakva je Milena kao partner privatno, a kakva poslovno?
“Poslovno je dobar partner kakvog bi svaki kolega poželio. Privatno je dobra koliko i poslovno, ali zavisi iz kog ugla se gleda. Ponekad je kao i sve žene posesivna, ali sve je to u granicama normale.”
– S bračnim stažom od 35 godina, Milena i vi prava ste retkost među glumcima. Kako ste izbegli porodične lomove i prevare?
“Kad je dvoje ljudi uspešno u poslu, naravno da ima onih zavidnih, pa čak ni publici jedno vreme nije bilo svejedno, ali sve to treba uneti u kalkulaciju kad se radi o braku javnih ličnosti… Moj savet kolegama koji su u sličnoj situaciji glasi: Budite pametniji od tračeva i jednostavno živite svoj život.”
– Koja je formula uspeha tako dugotrajne ljubavi?
“Uvek moraju da postoje tolerancija i razumevanje, pa onda sve ostalo. Za brak koji traje duže od 30 godina, može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane… Smatram da je najlakše nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se. Ponekad i mala svađa može da osveži dan. Ponekad je potrebno biti i ljubomoran jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi, samo što ja nisam to pokazivao. Što se nekih svađa tiče, Milena je uvek bila glasnija, ali je i brže praštala.”
– Milena i vi nemate dece. Koliko vam u životu nedostaje roditeljstvo?
“Biti roditelj je jedno iskustvo i nešto što je potrebno svakom živom biću zbog nastanka vrste. Smatram da je to što nemamo decu veliki nedostatak, ne mana, ali jednostavno je tako. To nam daje šansu da svu decu gledamo kao svoju. Mi imamo našu malu nećaku Ivu. Ona nam je nadoknadila sve ono što mi nismo imali i oko nje se okreće ceo naš svet.”
Kako biste opisali sebe?
“Ja sam kolerik, od onih sam koji se brzo pale, ali se istom brzinom i gase. Nisam negativan, ni zao. Mislim da je sa mnom lako korespondirati. Trudim se da budem što bolji.”
(Kurir.rs/Story)
