“Maltretirao me je punih 26 godina. Prve batine sam dobila u trudnoći… Kao da to nije bilo dovoljno, na kraju je prodao kuću, za koju još plaćam kredit, i izbacio mene i dete na ulicu…”
“Ležala sam na podu, a muž mi je kolenom pritiskao vrat da me drži tako dok me tuče… Usta našeg tada desetogodišnjeg sina poplavela su koliko je vrištao i molio oca da me pusti. Naravno da to nije uradio. Maltretirao me je ukupno 26 godina.”
Ovako za Kurir počinje svoju potresnu ispovest Hajrija Ramadani (46) iz Beograda. Ona je samo jedna od 50 žena žrtava porodičnog nasilja i aktivistkinja koje će se okupiti ispred Vlade Srbije kako bi pružile podršku Slavici Burmazović,,, čiji je muž oteo njihovo troje dece i odveo ih u Tursku…
Prema Hajrijinim rečima, velika tortura počela je uvredama i pretnjama, a nevenčani suprug ju je prvi put udario kad je ona bila trudna.
“Nogu mi je slomio dok sam dojila našeg sina i pokušavala da ga zadržim da nam ne priđe. Kad je sin porastao, i njega je tukao i udarao o beton. Sin je dva puta dotrčao meni na posao krvav i u pocepanim stvarima jer ga otac na minus deset nije puštao u kuću “ svojih najtežih trenutaka priseća se Hajrija.
Prema sopstvenom priznaju, ona je prijavljivala nasilnika Centru za socijalni rad i policiji nebrojeno puta. Ali, kako dodaje , nikad nije dobila pomoć.
“Bivši muž je bio i ostao alkoholičar. Kao da batine nisu bile dovoljne, na kraju je prodao kuću, za koju ja i dan-danas isplaćujem kredit, i izbacio mene i dete na ulicu. Lepše mu je da živi u kamp kućici, bez vode i struje, a mene, koja sam izdržavala celu njegovu porodicu, ostavio je bez ičega. Njegov dever mi je pretio da će me sahrani u dvorištu porodične kuće i da “Šiptari ne smeju u Beograd”” govori nesretna Hajrija.
U martu 2015. godine ona je smogla snage da prekine agoniju i otišla u Sigurnu kuću, gde je provela oko sedam meseci oporavljajući se od velike torture . Njen sin, koji danas ima 23 godine, je odlučio da napusti Srbiju.
“Dete me je još pre 16 godina molilo da odemo, a ja sam muža pravdala. Sada sebi ne mogu da oprostim što sam trpela, pre svega zbog dece. Teško je objasniti kako ne možete da ostavite nasilnika, strah, sramota… Kao da ste paralisani. Danas se više nikog i ničeg ne bojim i hoću da pomognem svim ženama koje trpe nasilje! Apelujem da ne čekate ni minut, imate podršku, imamo jedne druge, vi to možete!”
Kurir
