Žika Todorović danas nije bio glumac. Naprosto nije…
Mogao je danas da bude vodoinstalater, tesar, taksista, tip koji radi na trafici. Mogao je baš da bude bilo ko. Verovatno bi mu tako bilo bar malo lakše. Zato što Žika Todorović danas nije bio glumac. Bio je otac. Otac kojem je umrlo trogodišnje dete. Tu nema nikakve glume. Nema uloge. Nema scenaria. Nema reči koje mogu to da ublaže. Nažalost, u trenutku u kojem zaslužuje najveću moguću privatnost, tu jedinu stvar koja je možda mogla da pomogne nije imao…
O muci o kojoj je teško i misliti odjednom je svako imao mišljenje… Svaka baraba ili budala. U trenutku u kojem je jedino umesno izjaviti saučešće, oni su počeli da kopaju po izjavama. Da pitaju da li su roditelji mogli ovako ili onako. ..
Svašta mi kao narod umemo, ali nikako ne umemo nekoga da ostavimo na miru. Ni Ognjanoviće, ni danas Žiku. Čovek je za tri godine izgubio i oca i svog sina. Dve generacije. Prošle godine smo ispratili tolike glumce. Nesrećna Milena Dravić je u najvećem bolu kada je Dragan Nikolić umro tražila samo da je u tom trenutku poštuju…
Da poštuju njenu tugu. Nisu joj to dali. Sada je još gore. Sada se sa svih strana utrkuju ko će više šatro ožaliti tuđe dete. Od medija koji bar žive od toga gori su ljudi po Fejsbuku i Tviteru koji kao da žive zbog toga…
Pa se smenjuju statusi i tvitovi, sve kao suza suzu stiže i “ne dao Bog nikome”, a sve pecaju lajkove. Nema opravdanja da se ne bude čovek. Nema opravdanja za naslađivanje tuđoj muci. Žika je danas otac. Otac kojem je umro sin. Ne morate da poštujete nijedan zakon ili običaj, ali poštujte bar to…
